Prirodno lečenje bakterijske vaginalne infekcije je moguća opcija.
Kada infekcija tek počne, tada u okviru naših malih, ali korisnih borbenih sredstava izbor pada na kisela ispiranja vodenim rastvorima limunovog soka ili sirćeta (po mogućstvu domaće sirće, tj. bez dodatka raznoraznih boja i/ili konzervanasa). Ispiranja se primenjuju dva puta dnevno u toku 10 dana, a zatim se nastavlja sa mlečnim bakterijama.
Međutim, prirodno lečenje bakterijske vaginalne infekcije je moguće i uz pomoć lekovitih biljaka (fitoterapija). Izvesne biljke pokazuju odlična antibakterijska dejstva, a pogotovu su u tom pogledu efikasna eterična ulja (aromoterapija).
Ovi metodi lečenja su jednako korisni i kod infekcija kandidom i trihomonasom (akutnih i hroničnih). Tako npr., njihovom primenom postižemo dosta uspeha u lečenju dugotrajnih kandidijaza.
Kada treba otpočeti lečenje?
U slučaju jedne nespecifične bakterijske infekcije mikroskopski pregled sekreta otkriva veliki broj bakterija, što samo po sebi ne predstavlja dovoljan kriterijum da bi smo se odlučili za terapiju, ali i masu belih krvnih zrnaca (leukocita) koja govore u prilog postojanja zapaljenskog procesa. Da li se smemo pouzdati u ove nalaze?
Nije ništa neobično da se pre početka menstruacije ili u momentu oslobađanja jajne ćelije (ovulacija) pregledom nađe nešto leukocita. To isto se odnosi i na žene koje u materici imaju intrauterini uložak, jer tu bela krvna zrnca predstavljaju normalnu reakciju na prisustvo stranog tela. Važno je, prema tome, ne osloniti se u takvim slučajevima samo na mikroskopski pregled, već ga razmatrati u svetlu znakova infekcije kod svake pacijentkinje ponaosob. Čak i ako nema posebnih simptoma, ponekad je pametno sprovesti tretman pre nego što se stavi intrauterini kontraceptivni uložak npr. isto se može reći i za nenormalni Papanikolau razmaz (rano otkrivanje raka): prvo lečenje zapaljenja, a tek posle toga ponavljanje razmaza. Iz svega ovoga se vidi složenost problema terapije.
Postoji više od 40 biljaka koje su zanimljive zbog svog dejstva na bakterije (antiseptici). Na ovom mestu pominjemo najviše upotrebljavane: vranilova trava, planinski čubar, karanfilić, cimet, eukaliptus, mirišljava muškatla, kajeput (Melaleuca leucadendron – australijsko drvo), beli bor, lavanda, timijan, žalfija i tuja.
Ogromna moć aromoterapije (lečenje ekstraktima) u vaginalnim infekcijama sastoji se u tome što pomenute biljke pokazuju jako uništavajuće dejstvo na bakterije (baktericidi), koje gotovo da ne slabi u toku vremena. Baš zbog toga je fitoterapija jednako popularna već milenijumima godina, što se nikako neće odnositi i na današnju antibioterapiju, jer na farmaceutske proizvode bakterije postaju otporne.
