Prethodne nedelje sam bio bolestan i nemajući šta da radim, gledao sam TV emisije nekoliko dana zaredom. Rezultat toga je bio čista nula. Gledanje televizije nema korisnih efekata. TV ekran oduzima energiju, jer je čovek podešen sasvim drugačije.
Slični efekti se dešavaju kada čitate tabloidne novine i časopise. Svrha reklama i članaka uopšte nije razvoj i obrazovanje osobe. Neophodno je zainteresovati, dati pozitivne emocije – uostalom, osoba čak plaća ovo zadovoljstvo od kojeg nema koristi.
Zatim sam posmatrao decu koja gledaju TV: Nakon sat vremena gledanja, unutrašnja energija kod dece počinje da opada. Činjenica je da dete gledajući televiziju ništa ne dobija, već se samo troši. Ovde postoji imitacija komunikacije, tojest imitacija života. To je verovatno razlog zašto deca počinju da imaju mentalne probleme ako gledanje televizije traje više od dva sata dnevno. To je već naučno utvrđena činjenica.
Deca su počela mnogo manje da komuniciraju jedni s drugima, i da igraju igre na otvorenom. Na taj način veštine komunikacije slabe. Deca oponašaju odrasle televizijske likove. Godine prolaze, a ispostavlja se da su mladi potpuno zaboravili kako da komuniciraju i shodno tome ne znaju da reše eventualne konflikte. A sa takvim prtljagom ne možete stvoriti zdravu porodicu.
Činjenica je da se država povukla sa TV ekrana, a privatnog vlasnika televizije zanima samo profit. Ispostavilo se da je kvalitet duhovne hrane još lošiji od kvaliteta prave hrane, a o tome se ipak mnogo manje govori.
U principu, ovo je prirodan proces. Ako postoji problem, on bi se trebao pojaviti svuda.
Ako postoje problemi sa telom, to znači da su problemi sa duhom i dušom već započeli. Ako se kvalitet hrane i stanje životne sredine približavaju opasnoj liniji, to znači da su naš pogled na svet i moral odavno u kritičnoj situaciji.
Sada dobijamo imitaciju hrane u obliku nekvalitetnih proizvoda. Želimo da komuniciramo u duhu, a gledanjem televizije dobijamo imitaciju istine. Ako želimo da komuniciramo dušom, dobijamo lažna osećanja u vidu TV serija, filmova i raznih televizijskih emisija.
Primetio sam: čim jedan dan ne gledam TV, energija mi se podiže, pojavljuju se kreativne misli, javlja se želja za komunikacijom i nečim višim. Izvirivanje kroz ključanicu zahteva energiju i živost.
Danas su sve vrste hrane – fizička, duhovna i mentalna – usmerene na podsticanje apetita i prekomernu konzumaciju, jer se radi o profitu. Uravnotežena osoba jede malo i manje je zavisna od hrane. Tržište čini suprotno – utapati ličnu energiju i time ojačati tendenciju ka konzumerizmu.
Tako se razvijeni refleks potrošnje pretvara u instinkt.
Ranije su ljudi kupovali automobile na svakih 12 godina, a zatim su počeli da ih kupuju na svake 3 godine. Pre krize 2008. godine, mnogi bogati ljudi na Zapadu kupovali su novi automobil svaka 3 meseca. Ranije je tržište služilo ljudima, a sada služi samo sebi, odnosno tržište samo diktira svoje uslove. Na isti način funkcioniše i televizijski program.
Tržište se od sluge pretvorilo u gospodara, a ovaj gospodar nemilosrdno uništava sve što koči njegov razvoj, a to su pre svega ljubav, vera i moral.
Zaključak je da gledanje televizije loše utiče na čoveka, pa ga treba smanjiti na minimalne mere.
