Šta je histerija?
U doba Hipokrata i Galena, koji su prvi opisali histeriju, smatralo se da se ova neuroza javlja isključivo kod seksualno nezadovoljne osobe ženskog pola, i da su simptomi histerije direktne manifestacije onih delova tela i organa u kojima se zaustavila lutajuća materica (“hystera”).
Naravno, kasnije je primećeno da i muškarci obolevaju od ove neuroze, što je automatski isključilo stav o seksualno nezadovoljenoj materici koja luta telom, ali je naziv ove neuroze ostao isti – histerija (hysteria).
Može se sa pravom reći da upravo izučavanje ove neuroze od strane takvih autoriteta u nauci kakve su predstavljali Charcot, Frojd, Bleuler i niz njihovih sledbenika, predstavlja istinsko osvetljavanje mnogih od tada tamnih strana i nepoznanica u pokušaju da se objasne složeni mehanizmi neuroza. Staviše, rad na histeriji je doveo Frojda do psihoanalize.
Podstaknuti psihoanalitičkim gledištem, autori se uglavnom slažu da simptomi histerije nastaju kao posledica konflikta između superega i neke želje (problema, situacije) neprijatne superegu, pa je ova instanca naše ličnosti potiskuje nesvesno. Kako je ovo potiskivanje ipak samo delimično uspešno, dolazi do kompromisa u bolesniku tako što se ovaj emocionalni sukob pretvara u telesne ili psihičke simptome. Upravo je ovo pretvaranje (konverzia) intrapsihičkog sukoba koji bi mogao biti neugodan za ličnost i dovesti do stvaranja anksioznosti u telesni simptom, osnovna karika ove neuroze, pa se danas i naziva konverzivnom (ili konverzionom) neurozom. Sam simptom histerije predstavlja “simboličko rešenje” problema za bolesnika. Premda ono može osobama iz okoline da izgleda čudno i neprikladno, ono ima smisla za samog bolesnika, iako bolesnik nije svestan stvarnog smisla simptoma i doživljajava ga kao neku običnu bolest.
U poslednje vreme se javljaju mišljenja da nastanak konverzivnog simptoma nije obavezno povezan sa procesom potiskivanja i da je za to dovoljno postojanje psihičkog konflikta kod veoma sugestibilne osobe. Po Hendersonu, histerija bi bila specijalan tip reakcije na teškoće, koja se javlja kod osoba predisponiranih naslednim faktorima a delimično svojom ličnošću i prilikama u svojoj sredini. Ovde značajno mesto zauzimaju obrazovanje, domaće vaspitanje, te opšti kulturni standard sredine u kojoj se osoba razvija.
Simptomi histerije (Konverzivne neuroze)
Konverzivna neuroza (histerija) ima polimorfnu kliničku sliku.
Simptomi histerije se mogu grupisati u:
- motorne poremećaje,
- senzitivne poremećaje,
- senzorne poremećaje i
- fiziološke poremećaje.
U nizu motornih simptoma histerije javljaju se nekoordinisani pokreti ruku, histerički tremor, psihogene hemipareze i hemiplegije, monoplegije, paraplegije, kontrakture. Karakteristika ovih plegija i pareza je da ne odgovaraju anatomskoj građi. Javlja se afonija kada bolesnik ne može da glasno govori, ali može da šapuće. Zatim afagija, pri čemu pacijent ne može da guta. Globus hystericus, osećaj lopte, (kugle) u grlu, koju pacijent mučno doživljava “jer ne može da je proguta”, pa stvara osećaj da će se ugušiti, veoma je česta pojava.
Sve su ređe histeričke konvulzije, veliki histerički napadi tipa Charcot i histerički luk (arc de cercle).
Konvulzivni histerički napad nema toničku i kloničku fazu kao epilepsija (grand mal). Pacijent koji boluje od histerije se bacaka i “bira” kako će da padne, da se ne bi povredio. Kod histeričkog luka celo telo je u spazmu i pacijent dodiruje tlo samo potiljkom i petama.
Senzitivni simptomi histerije – Senzitivni poremećaj, slično motornim poremećajima, nisu u saglasnosti sa anatomskim rasporedom. Najčešće su to anestezije u obliku rukavice, čarape, manžete, hipalgezije i hiperestezije. Nešto ređe se mogu javiti anestezija ili analgezija čitavog tela.
Histerični neurotičari se vrlo često žale na glavobolje. Njih pacijenti opisuju kao “žarenje”, “čelični obruč oko glave”, “čupanje” “zabadanje klina”. Ova neuobičajnost u opisivanju glavobolje može lekaru da pomogne u tom smislu da posumlja i na histeričku neurozu, ali ga ni u kom slučaju ne lišava dužnosti da ispita eventualno organsko poreklo bolesnikovih tegoba.
Senzorni simptomi histerije – Senzorni poremećaji kod histeričnih bolesnika su veoma raznovrsni. Često se sreću histerička slepoća, tubarno suženje vida, histerička gluvoća, gubitak čula mirisa ili ukusa. Nekad se kod ovih pacijenata jave slušne i vidne halucinacije, pri čemu se slušne halucinacije javljaju u vidu kratkih stereotipnih rečenica, dok vidne halucinacije imaju scenski karakter.
“Belle indifference” – blažena ravnodušnost, termin je francuskih autora, kojim se označava emocionalna ravnodušnost pacijenta prema svojim simptomima, čak i kad su oni veoma teški. Pacijenti sa histeričkim slepilom ili histeričkom (“funkcionalnom”) hemiplegijom zadržavaju dobro raspoloženje i ne brine ih njihovo stanje zdravlja. Belle indifference jedna je od veoma karakterističnih osobina ličnosti histeričnih pacijenata.
Fiziološki simptomi histerije – Na osnovu gore navedenog, jasno je da histerični bolesnici mogu da doživljavaju imitaciju takoreći svih mogućih organskih oboljenja.
Disocijativni oblik histeričke neuroze
Za razliku od konverzivnog oblika histeričke neuroze, čije smo glavne kliničke odlike nabrojali, postoji i takozvani disocijativni oblik histeričke neuroze, u koji se ubrajaju sledeći psihički fenomeni: somnambulizam (mesečarstvo), fuge, depersonalizacija, udvajanje ličnosti, amnezija i automatsko ponašanje.
Simptomatologija histerije se, dakle, kod disocijativnih stanja događa u psihičkoj sferi bolesnika, tako da su umesna zapažanja psihoanalitičara da ova stanja mogu biti u osnovi jednog duboko promenjenog ega. Postoje i gledišta da disocijativna stanja predstavljaju moguće predznake jednog dubljeg poremećaja ličnosti, čiji se smer može upraviti prema psihozi.
Diferencijalna dijagnoza
Činjenica da fiziološke konverzije mogu da imitiraju sve organske bolesti, obavezuje da se kod svakog bolesnika mora isključiti eventualna organska osnova.
Kod multiple skleroze, koja često zna da počne neurološkim znacima u oblasti motornog, senzitivnog ili senzornog sistema, dopunske analize i praćenje toka bolesti dovešće nas do postavljanja prave dijagnoze.
Histerične napade treba striktno razlikovati od epileptičkog napada grand mal tipa. Kod histeričkog napada reakcija zenica na svetlost je normalna, pacijenti padaju tako da se ne povređuju – i to uglavnom čine pred publikom. Kod histeričnih pacijenata patološki refleksi su odsutni, sam napad traje daleko duže – jedan čas i duže, bacakanja su teatralna i nemaju toničku i kloničku fazu, nema ugriza jezika niti ispuštanja mokraće.
Fuge i somnambulizam mogu biti zamenjeni sa automatizmima kod temporalne epilepsije, ali encefalografska ispitivanja i praćenje toka bolesti mogu razrešiti dilemu. Utoliko pre što nema drugih epileptičkih fenomena.
Somnambulizam se može nekad zameniti i sa katatonim stuporom, ali kratko trajanje i odsustvo poremećaja mišljenja i drugih shizofrenih simptoma ukazuju na dijagnozu.
Histeričku amneziju ćemo razlikovati od postkontuzione po činjenici da se povratak pamćenja kod histeričke amnezije obavlja naglo i potpuno, što kod organske nije slučaj.
Lečenje histerije
Psihoterapija je najbolji metod u lečenju histerije.
Konverzivne neuroze (histerije) pokazuju najbolje rezultate kod primene suportativne psihoterapije.