Depersonalizaciona neuroza – Depersonalizacija

Šta je depersonalizaciona neuroza?

Sam izraz depersonalizacija označava specifičan psihički fenomen koji se karakteriše dubokim promenama ličnog identiteta, pri čemu obolela osoba ima utisak kao da „neka druga osoba posmatra sopstvene psihičke procese ili funkcije tela“. Navodi se da su nekad simptomi vrlo oskudni i da se simptomatologija sastoji samo u jednoj promeni, npr. u opažanju da se „lice menja“.

Depersonalizaciona neuroza se može javiti kod raznovrsnih trovanja, kod električne stimulacije moždane kore, kod moždanih povreda i kod epileptičara.

U MKB-10 depersonalizaciona neuroza, odnosno depesonalizacioni sindrom, izdvojen je u poseban oblik neurotičnih poremećaja, nezavistan od anksioznih i od somatoformnih poremećaja.

Činjenica da se depersonalizacija i sa njom pridružena derealizacija češće javljaju kao simptomi psihoza, depersonalizaciona neuroza se retko dijagnostikuje. Po nekim autorima, ova se neuroza češće manifestuje kod dece i kod žena, a pojava u osoba u petoj deceniji života je izvanredno retka.

Klinička slika – simptomi depersonalizacije

Depersonalizacija počinje obično naglo a prate je sledeći simptomi bolesti: pacijent doživljava sebe kao stranu osobu ili mu se čini da su delovi njegovog tela, lica i ekstremiteta pretrpeli izmene i uporno upozorava osobe u svojoj okolini na tu „promenu“. Sa de personalizacijom se često udružuje i osećanje straha, nekad depresivno raspoloženje, osećanje izgubljenosti. Ako se depersonalizaciji pridruži i derealizacija, simptomi postaju izraženiji, jer pacijent doživljava i svoju okolinu, kao i osobe u njoj, izmenjene i strane. Na sreću, ovi „napadi“ traju nekoliko minuta ili nekoliko sati, pa se povlače, a pacijent je svestan da doživljava ove promene, i u diferencijalnoj dijagnozi to je odlučujući momenat koji nas opredeljuje da promene kod pacijenta tumačimo kao promene neurotskog, a ne psihotičnog karaktera.

Dijagnoza neurotske depersonalizacije

Dijagnoza neurotske depersonalizacije ipak nije laka, u prvom redu, kako zbog pratećih simptoma, tako i zbog navike da se depersonalizaciono – derealizacione manifestacije često sreću u okviru psihotičnog poremećaja.

Lečenje neurotske depersonalizacije

Karakteristično je da, iako nema specifične medikamentne terapije, racionalna upotreba anksiolitika, sa povremenim davanjem malih doza antidepresiva, daje dobre rezultate kad je u pitanju lečenje neurotske depersonalizacije. Upotreba neuroleptika, kad se pacijent prihvati kao psihotično izmenjena osoba, jako pogoršava njegovo psihičko stanje, što stvara mogućnost za profesionalni circulus vitiosus.

U pogledu primene psihoterapije u lečenju depersonalizacije gledišta su kontraverzna. Izvesni autori, kojima se i mi pridružujemo, smatraju da ona može da pomogne pacijentu, naročito ako se sa njim radi strpljivo i istrajno, dok drugi autori smatraju da je psihoterapija čak kontraindikovana.

Podeli:Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on Tumblr